Mozda nije red da se mijesam u teme Kuca, ali sam bas nedje skoro nesto 
                 tragajuci po istorijskim knjigama nasao neke stvari o Kucima koje mogu nekog 
                 zanimati, pa reko da odje to napisem. Mnogi ljudi iz Crne Gore slabo znaju 
                 svoje porijeklo, obicno ne vise od zadnjih dvesta-trista godina. A posto 
                 vidim da je Milos od cuvene kuce Popovica, vjerujem da neke stvari koje cu 
                 sad navesti nije znao.

                 Svi znamo za Marka Miljanova Popovica. Da je pisao o srpstvu ni to nije 
                 tajna. Mozda se malo slabije zna da je napisao da on ima dva maternja 
                 jezika: srpski i arbanaski. Otkud to da Marko Miljanov kaze da mu je 
                 maternji jezik i arbanaski? Pa zato sto je on znao svoje korijene. Da se u 
                 Kucima mijesala slovenska i arbanaska krv. O tom mijesanju i o medjusobnom 
                 srodstvu albanskih i crnogorskih plemena bila je ocuvana ziva tradicija u 
                 vrijeme Marka Miljanova koji je o tome pisao: “pleme Beriško se s 
                 Kucima blizika drze ... Druga plemena arbanacka blizu Skadra, 
                 Kastrati i Šabljani, i oni su neka blizika sa Kucima ... Naode se po 
                 krvi blizika: pleme Ocko u Arbaniju, plemena Cevsko i Pipersko u Crnu 
                 Goru i Brda. Klimenti u Arbaniju i Ceklinjani u Crnu Goru na 'ode se 
                 blizika, ali s manje izjašnjenja, no Oti s Cevjanima i Piperima, jer se 
                 o ovijema jasnije zna".

                 Ko je pleme Berisha? Berisha pripadaju grupi plemena Puka i po istorijskim 
                 podacima oni su starosjedeoci na toj teritoriji (malo juznije od plemena 
                 Krasnichi i Shala). Po njemackom autoru Baronu Nopcsi (Franz Baron Nopcsa, 
                 Das Katolische Nordalbaniens, Budapest 1907) prvi tragovi plemena Berisha se 
                 mogu naci iz 1270. godine. Oni se smatraju najstarijim arbanaskim plemenom. 
                 Od tih Berisha vuku porijeklo Drekalovici 8a preko njih znatan dio plemena 
                 Kuci), ko i arbanasko pleme Gruda. Sami Drekalovici vuku porijeklo od 
                 predaka koje se zvao Ndre - na albanskom Andrija. Drekalovici su bliski rod 
                 arbanaskom plemenu Kastrati, koji isto vuku porijeklo od potomka Drekalovica 
                 koji se zvao Dedli. Interesantno je da Edith Durham (M. E. Durham, Some 
                 Tribal Origins Laws and Customs of the Balkans, London 1928) navodi da je u 
                 vrijeme njenog boravka u tom dijelu Balkana saznala da se te 1913. godine 
                 (dakle vec 20. vijek), nije bilo dozvoljeno da se Drekalovici zene s 
                 Kastratijima jer "ne valja uzimati svoju krv".

                 To sto Marko Miljanov pise da se neka crnogorska i arbanaska plemena 
                 “blizikaju” ukazuje na mijesanje “krvi” koje je postojalo kroz istoriju. 
                 Postojala su nepisana pravila s kim se "valja" a skim ne valja zenit. 
                 Recimo, muskarci iz jednog plemena su se zenili djevojkama iz odredjenog 
                 plemena, a djevojke iz tog plemena se udaju za muskarce iz onog prvog 
                 plemena. Neka vrsta razmjene. Vecina djevojaka iz jednog plemena udaje se u 
                 drugom plemenu, i ova razmjena traje vijekovima. Kcer obicno udaju u onom 
                 plemenu iz kojeg potice majka. Erdeljanovic navodi nekoiliko primjera ovakve 
                 "dualne egzogamije" izmedju nekih albanskih i crnogorskih bratstava koja su 
                 se tako pobratimila. "To se zbracivanje - kako kaže Erdeljanovic - 
                 obicno pocne medjusobnim ženidbama". On je naveo i nekoliko 
                 primjera dualne egzogamije (komplementarne endogamije) izmedju pojedinih 
                 crnogorskih i albanskih bratstava, iz kojih se jasno vidi da je 
                 komplementarna endogamija izmedju dva bratstva razlicitog porijekla, 
                 crnogorskog i albanskog, bila presudna i u procesu etnicke asimilacije, bilo 
                 u jednom ili u drugom pravcu, zavisno i od etnicke sredine u kojoj je do 
                 stapanja dolazilo.

                 Erdeljanovic ukazuje na cinjenicu da su slovenska i arbanaska plemena 
                 zivjela u neposrednom susjedstvu, sto je moralo "dosta rano dovesti do 
                 njihova zbližavanja i mešanja".

                 Nema sumnje da dio sadasnjih Albanaca ima slovenske korijene. Zna se da je 
                 dio oko Skadra, Vrake itd. bio naseljen slovenskim zivljem. Po onome sto sam 
                 citao, u ravnicama su bili Sloveni, a u brdima Arbanasi. Vremenom je 
                 dolazilo do asimilacije u oba pravca. Sloveni u Albaniji su postali Albanci, 
                 a dio Arbanasa u Crnoj Gori se asimilovao u Crnogorce (ili Srbe ako se sad 
                 tako izjasnjavaju, a dobar dio se sada smatra Srbima, sto se vidjelo na 
                 zadnjem popisu).
                 Interesantno je da postoji mijesanje obicaja. Recimo Arbanasi u Sjevernoj 
                 Albaniji slave krsnu slavu. Krvna osveta postoji samo medju Albancima i 
                 Crnogorcima. Ili obicaj lelekanja na pokajnicama postoji jedino kod 
                 Crnogoraca i Arbanasa. Taj se obicaj polako gubi, ali se po selima jos moze 
                 cuti ono jezovito "leleeee". Kakvi su bili pogrebni obicaji kod Arbanasa 
                 vidi se iz ovog opisa od strane ceskog pisca Holeceka, kada su dosli na 
                 pokajanje ili na "plac" kuci vojvode Marka Miljanova, kad mu je umro jedinac 
                 sin Savo:
                 "Iznenada je odjeknuo pred kucom jezovit lelek iz muških grla, tako 
                 jezovit, da je probo srce kao mac i sledio krv u žilama, tako divalj 
                 kao kad bi lavica u pustinji zavijala za svojim izgubljenim 
                 mladuncetom.

                 Otvorila se kapija i u dvorište je ušlo jedanaest ljudi. Jedan je išao na 
                 celu sam, a ostali dva i dva. Gologlavi su i sa otkrivenih glava se 
                 spuštaju rašcupani percini, koje vetric leprša. Rukama su se 
                 podbocili, glave su im pognute i stupaju korak po korak, nogu pred 
                 nogu, ljuljajuci se i tresuci, da bi im hod bio nesiguran. Izgled 
                 im je ocajnicki. Vodja se osvrne i vikne jakim glasom: "Gde je 
                 Savo?" Ljudi za njim odgovaraju jecanjem. A predvodnik opet: "Gde je Savo?" 
                 Je li istina što pricaju vuci po gorama, lisice po pecinama i 
                 orlovi po visokim liticama, da je došla smrt u dom Marka Miljanova i 
                 išcupala sivome sokolu zlatno pero, sa drveta obrala zlatnu jabuku? 
                 Dajte mi najbržeg konja da stignem krvnicu ! Avaj, konj mi ne treba, jer sam 
                 izgubio ocni vid, koji mi je ispila teška tuga. Ko ce me utješiti? 
                 Ko ce na moje rane priviti lekoviti melem. Na celom svetu nema bilja 
                 koje bi moglo izleciti moju tugu. A ja sam došao da tebe tešim, 
                 Marmiljane? Jezik mi je zanemeo, ruke i noge mi se oduzimaju. Tuga mi je 
                 srce razglodala kao crv topolu nad vodom. Ne treba ja tebi, Marmiljane, 
                 vec ti meni da kaneš u moje ljute rane rosu utehe, jer ti si ognjilo, a 
                 ja trud..."

                 Oni koji su imali prilike da cuju muskarce-lelekace mogu da zamisle ovaj 
                 jezovit, a opet na neki nacin velicanstven prizor.

                 Mogao bih sad jos ovako da pisem o jos nekim slicnostima obicaja Arbanasa i 
                 Crnogoraca, no sam oduzio i nije red da uzimam veliki prostor.
                 Dakle, Popovicu, tu su vasi korijeni - pleme Berisha. I treba da ste ponosni 
                 jer su to “kucici i odzakovici” - ne samo jedno od najstarijih, vec i jedno 
                 od najuglednijih arbanaskih plemena. Nadam se da mi nece bit zamjereno sto 
                 sam se ovako sa strane umijesao u pricu o Kucima. No rekoh, moze nekog 
                 zanimati.

                 Pozdrav,
                 Rajko Djuraskovic